Šta je to Bolonjski proces?

Kako je proces organizovan?

Kako je sve počelo?

Šta se dogodilo od tada?

Ko sada učestvuje u procesu?

ŠTA JE TO BOLONJSKI PROCES?

Bolonjski proces je proces reforme visokog obrazovanja na nivou Evrope koji ima za cilj uspostavljanje evropskog prostora visokog obrazovanja do 2010. godine. Neobičnost procesa je u tome što je zasnovan na fleksibilnoj strukturi, što u njemu učestvuje čak 45 država i nckoliko međunarodnih organizacija.
Do 2010. godine sistemi visokog obrazovanja u zemljama Evrope bi trebalo da budu tako organizovani da omoguće:

1. "selidbu" iz jedne zemlje u drugu (u okviru evropskog prostora viso
   kog obrazovanja) radi daljeg obrazovanja ili zaposlenja;
2. povećanu zainteresovanost Ijudi van Evrope da dođu i rade/studira
   ju u Evropi;
3. dalji razvoj Evrope kao stabilnog, mirnog i tolerantnog društva za
   snovanog na znanju.

Ovaj cilj je veoma ambiciozan i nije povezan samo za bolonjski proces. Ipak, u okviru procesa se razvijaju različite procedure i sistemi koji su neophodni za postizanje tog cilja.
Na početku, neophodno je naglasiti dve bitne karakteristike bolonjskog procesa:

Bolonjski proces nije zasnovan ni na jednom međudržavnom ugovoru.
Postoji nekoliko dokumenata koje su usvojili ministri zaduženi za visoko obrazovanje u zemljama koje učestvuju u procesu, ali to nisu obavezujući dokumenti. Svaka država (i njena akademska zajednica) slobodna je da prihvati ili odbije principe bolonjskog procesa, iako se u praksi pokazuje da je uticaj međunarodnih tokova veoma bitan, odnosno malo je zemalja koje odluče da se izoluju iz takvih procesa. S tim u vezi, treba skrenuti pažnju i na to da se od 1999. godine Bolonjska deklaracija ne potpisuje, već da se bolonjskom procesu pristupa tako što zemlja aplicira za pristup, a potom se zemlje koje su već učesnice procesa izjasne o aplikaciji.

Cilj bolonjskog procesa nije da se do 2010. godine u Evropi uspostavi jedinstveni sistem visokog obrazovanja. Naprotiv, Evropa se veoma trudi da kao svoju prednost istakne jedinstvo raznovrsnosti. U tom smislu, bolonjski proces ima za cilj da sagradi mostove koji bi pojedincima omogućili da se slobodno kreću iz jednog sistema visokog obrazovanja u drugi. Samim tim, čak i ako bi sistem diploma u budućnosti postao vrlo ujednačen, ideja je da se specifičnost svakog sistema očuva. U suprotnom, sama ideja mobilnosti nema mnogo smisla ako ono što možete da dobijete "tamo" možete da dobijete i "kod kuće". Bolonjski proces bi trebalo da omogući i pojednostavi preslikavanje jednog sistema u drugi i time doprinese povećanju mobilnosti studenata, nastavnog i administrativnog kadra, kao i povećanju mogućnosti zapošljavanja visokoobrazovanog kadra širom Evrope.

vrh stranice

KAKO JE PROCES ORGANIZOVAN?

Postoji više nivoa implementacije  medunarodni (evropski), nacionalni i institucionalni (u okviru jedne institucije visokog obrazovanja).

Što se tiče međunarodnog nivoa, postoji nekoliko modaliteta saradnje i struktura. Postoji takozvana Grupa za praćenje bolonjskog procesa, koja se sastoji od: predstavnika svih zemalja učesnica, Evropske komisije, Saveta Evrope, Evropske univerzitetske asocijacije (EUA  European Universitv Association), predstavnika studenata na nivou Evrope (ESIB  The National Unions of Students in Europe), EURASHE (pandan EUA, za visokoobrazovne institucije koje nemaju status univerziteta1), UNESCO  CEPES (UNESCOov centar za evropsku politiku visokog obrazovanja), Evropska mreža za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA  European Network for Quality Assurance in Higher Education), evropski ogranak organizacije Education International (vrsta sindikata) i UNICE (organizacije poslodavaca).
Osim toga, na medunarodnom nivou se održavaju brojni seminari koji se neformalno zovu Bolonjski seminari. Na njima se raspravlja o različitim temama u vezi sa bolonjskim procesom, preprekama u implementaciji i mogućnostima za saradnju.
Svake dve godine organizuje se i ministarski samit, u kome učestvuju ministri zaduženi za visoko obrazovanje zemalja učesnica. Na samitu se.ocenjuje napredak i postavljaju smernice i prioriteti za naredni period. Naredni samit je u Londonu 2007. godine. Do sada su samiti održani u Bergenu (2005), Berlinu (2003), Pragu (2001) i Bolonji (1999).
Što se tiče nacionalnog nivoa, on uglavnom uključuje vladu u celini i ministarstva u čijem je domenu visoko obrazovanje, rektorske konferencije i druge asocijacije visokoobrazovnih institucija, studentske organizacije, ali i agencije za osiguranje kvaliteta, poslodavce itd. Mnoge zemlje su već uskladile svoje zakonodavstvo s bolonjskim procesom, dok se druge pripremaju za isti korak. U zavisnosti od zemlje i razvijenosti njenog sistema visokog obrazovanja, neke uvode evropski sistem prenosa bodova (ECTS), organizuju rasprave o kvalifikacijama, finansiranju i upravljanju, programima razmene studenata i tako dalje.
Institucionalni nivo podrazumeva samu visokoobrazovnu instituciju, njene fakultete i departmane, predstavnike studenata i zaposlenih i druge učesnike. Prioriteti se razlikuju od zemlje do zemlje i od institucije do institucije. Ipak, važno je naglasiti da se mali napredak može ostvariti bez adekvatne implementacije na nivou pojedinačnih institucija.

vrh stranice

KAKO JE SVE POČELO?

Bolonjski proces je zvanično otpočeo 1999. godine, potpisivanjem Bolonjske deklaracije. Dvadeset devet zemalja je potpisalo tu deklaraciju 19. juna 1999. godine u Bolonji (otuda i ime samog procesa). U deklaraciji su definisani sledeći ciljevi:

• usvajanje sistema razumljivih i uporedivih diploma,
• usvajanje sistema zasnovanog na dva ciklusa studija, dodiplomskom i poslediplomskom,
• uspostavljanje sistema kredita  kao što je ECTS,
• promocija pokretljivosti kroz uklanjanje prepreka slobodnom kretanju studenata, profesora, istraživača i administrativnog kadra,
• promocija evropske saradnje u oblasti osiguranja kvaliteta,
• promocija evropske dimenzije visokog obrazovanja.

Preteča Bolonjske deklaracije je Sorbonska deklaracija, koju su 1998. godine usvojile Francuska, Italija, Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo.

vrh stranice

ŠTA SE DOGODILO OD TADA?

Nakon potpisivanja Bolonjske deklaracije formirana je Grupa za praćenje bolonjskog procesa (Bologna Follow Up Group) i odlučeno je da se svake dve godine održavaju ministarski samiti, kao i da će se prvi naredni održati 2001. godine u Pragu. U međuvremenu je izabran glavni izvestilac o bolonjskom procesu  Pedro Lourtie iz Portugala. Njegov zadatak je bio da prati implementaciju ciljeva istaknutih u Bolonjskoj deklaraciji i da podnese izveštaj na ministarskom samitu u Pragu. Osim toga, nekoliko zemalja je organizovalo Bolonjske seminare na nekoliko važnih tema. Evropska univerzitetska asocijacija (koja je formirana u martu 2001. godine spajanjem dve mreže univerziteta u Evropi) objavila je takozvani Trends II izveštaj o implementaciji bolonjskog procesa i usvojila Saopštenje iz Salamanke. ESIB  The National Unions of Students in Europe je usvojio Studentsku deklaraciju iz Geteborga kao specijalnu poruku studenata ministarskom samitu u Pragu.
Na Samitu ministara u Pragu (maj 2001. godine) četiri zemlje su pristupile bolonjskom procesu: Hrvatska, Kipar, Lihtenštajn i Turska. Ministri su usvojili tzv. praški kominike, kojim su definisane smernice za naredne dve godine, do narednog samita u Berlinu 2003.
Samit ministara u Pragu je uključio nekoliko novih elemenata u proces:

1. studenti su priznati kao ravnopravni partneri u donošenju odluka i ESIB je postao konsultativni član Grupe za praćenje (zajedno sa EUA, EURASHE i Savetom Evrope);
2. istaknuta je društvena dimenzija procesa;
3. naglašeno je da je visoko obrazovanje javno dobro i javna odgovornost.

Između 2001. i 2003. godine organizovan je još veći broj Bolonjskih seminara. Pavel Zgaga iz Slovenije je izabran za glavnog izvestioca, EUA je objavio Trends III izveštaj, ESIB je sproveo nekoliko istraživanja među studentima o implementaciji bolonjskog procesa, Evropska komisija je podržala nekoliko važnih evropskih projekata vezanih za osiguranje kvaliteta.
Na Samitu ministara u Berlinu (septembar 2003. godine) prihvaćeno je sedam novih učesnica: Albanija, Andora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Rusija, Srbija i Crna Gora i Sveta stolica, čime se ukupan broj zemalja u procesu popeo na 40. Takode je odlučeno da sve zemlje koje su potpisnice Evropske kulturne konvencije mogu da učestvuju u procesu, ukoliko se prijave za pristup i dostave zadovoljavajući plan za implementaciju ciljeva bolonjskog procesa u svom sistemu visokog obrazovanja. Ministarski samit u Berlinu je, osim što je istakao napredak ostvaren u periodu 2001  2003. i postavio smernice za naredni period, istakao sledeće:

1. da je istraživanje (u smislu naučnog istraživanj a) sastavni deo visokog obrazovanja u Evropi te da su evropski prostor visokog obrazovanja i evropski prostor istraživanja temelji društva znanja. Osim toga, naglašeno je da je neophodno uključiti i treći ciklus studija  doktorske studije  u bolonjski proces;
2. da će, u okviru priprema za samit 2005. godine, ministri oceniti napredak u trima prioritetnim oblastima:

1. osiguranje kvaliteta,
2. dva ciklusa studija,
3. priznavanje diploma i delova studija;
4. da će se naredni samit održati u Bergenu 2005. godine.

Grupa za praćenje bolonjskog procesa je dobila zadatak da posebno istraži dve teme:

1. osiguranje kvaliteta  zadatak je poveren EUA, ESIB, EURASHE i ENQA;
2. okvir kvalifikacija  formirana je posebna radna grupa.

Na Samitu ministara u Bergenu (maj 2005. godine) još pet zemalja je pristupilo procesu: Azerbejdžan, Gruzija, Jermenija, Moldavija i Ukrajina, čime je broj učesnica dostigao 45. U Grupu za praćenje, kao konsultativni članovi, ušli su evropski ogranak Education International, Evropska mreža za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA) i predstavnici poslodavaca (UNICE). Samit u Bergenu je pokazao i pomak od planiranja ka implementaciji, pogotovo u smislu:

1. usvajanja jedinstvenog okvira kvalifikacija za evropski prostor visokog obrazovanja, uz obavezu razrade nacionalnih okvira, počev najkasnije od 2007. pa do 2010. godine;
2. usvajanja smernice i standarda za osiguranje kvaliteta uz zahtev da ENQA, EUA, EURASHE i ESIB dodatno razrade predlog za registar agencija za osiguranje kvaliteta;
3. daljeg naglašavanja socijalne dimenzije visokog obrazovanja, koji uključuje, između ostalog, akademsku pokretljivost;
4. jačanja veza između evropskog prostora visokog obrazovanja i drugih delova sveta;
5. posebne pažnje posvećene razvoju evropskog prostora visokog obrazovanja nakon 2010. godine.

vrh stranice

KO SADA UČESTVUJE U PROCESU?

Nakon Samita ministara u Bergenu, 45 zemalja učestvuje u bolonjskom procesu. To su:

1. od 1999. godine: Austrija, Belgija, Bugarska, Češka, Danska, Estonija, Finska, Francuska, Grčka, Holandija, Island, Irska, Italija, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Malta, Mađarska, Nemačka, Norveška, Poljska, Portugal, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Španija, Švedska, Švajcarska, Ujedinjeno Kraljevstvo;
2. od 2001. godine: Hrvatska, Kipar, Lihtenštajn, Turska;
3. od 2003. godine: Albanija, Andora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Rusija, Srbija i Crna Gora i Sveta stolica;
4. od 2005. godine: Azerbejdžan, Gruzija, Jermenija, Moldavija i Ukrajina.

Osim ovih zemalja, učestvuje i nekoliko medunarodnih organizacija:

• Evropska komisija,
• Savet Evrope,
• Evropska univerzitetska asocijacija  EUA,
• Evropska asocijacija institucija visokog obrazovanja  EURASHE,
• Nacionalne studentske unije Evrope  ESIB,
• UNESCO  CEPES,
• Evropska mreža za osiguranje kvaliteta u visokom obrazovanju ENQA,
• evropski ogranak Education International,
• predstavnik poslodavaca  UNICE.

vrh stranice